Буша
Буше на пашиДомаћа раса говеда, оригинално припитомљена на просторима балкана.
Неки кажу да је то словенско говедо и да су га они довели одакле су дошли а да су га други гајили на овим просторима па се помешало са затеченом стоком као и словени са староседеоцима па опет можемо да кажемо да су то наши преци .
други опет говоре да смо ми срби на овим просторима одувек и да смо припитомили прво козу (балканка) па овцу(праменке од муфлона) па говеда(брахицерни тип чије је костуре научник адамец нашао у ископинама поред праисториских насеља у Босни) , свињу (од дивље настале су шишка и шумадинка ) и на крају коња, или су то били сродни народи у окружењу.
Што се тиче митологије, кроз коју можемо да пратимо историју нашег народа-јер писану немамо, она каже да је бог Велес био заштитник стада и да је он научио људе како да гаје стоку.
Буша је ситна раса говеда, од 250 до 400 кг краве и 250-500кг бикови, висина гребена је од 90 до 120цм, дужина трупа је 100 до 105% од висине гребена, Глава је дуга сува и клинаста, рогови су венчасти (_) или закржљали, постоје и шути примерци или су постојали. Код бикова се рогови не савијају увек у венчасту форму већ могу да буду прави. Дубине трупа и груди су добро изражене док су ширине слабо изражене. Карлица је уска и дуга, кроваста, телад се рађају ситна те нема проблема при тељењу. Мишићи су суви, кожа је танка и фина, услед неухрањености кожа огруби, задебља а животиња зачупави. Виме је мало правилно, некад пигментирано некад не. Боја може да буде црна, сива, зеленкасто-дивља, црвена, бела, крем, плава, тиграста. Чиста буша нема јасно изражене шаре било где по телу. Могу да се јаве прелази боја али постепени, углавном по боковима, плећкама, бутовима. Слузокоже су тамно пигментиране, папци и рогови исто.Око губице постоји венац светлих длака, такозвана срнећа губица. Дуж кичме се понекад јави светлија обојеност или јегуљина линија, репна кићанка је увек тамне боје сем код албино примерака.
Млечност је мала, у просеку 4-5л код ситнијих примерака после одбијања телади , код бољих музара могуће је око 12л макс дневне млечности. Врло тешко спуштају млеко после одбијања телади те их треба варати тако што им покажемо теле па помуземо и тако 5-6 дана док не навикну на мужу. Телад сисају до 3м а пошто буше остају стеоне од 30 до 40 дана после тељења онда се музу до 3м после одбијања телади.
Неки кажу да је то словенско говедо и да су га они довели одакле су дошли а да су га други гајили на овим просторима па се помешало са затеченом стоком као и словени са староседеоцима па опет можемо да кажемо да су то наши преци .
други опет говоре да смо ми срби на овим просторима одувек и да смо припитомили прво козу (балканка) па овцу(праменке од муфлона) па говеда(брахицерни тип чије је костуре научник адамец нашао у ископинама поред праисториских насеља у Босни) , свињу (од дивље настале су шишка и шумадинка ) и на крају коња, или су то били сродни народи у окружењу.
Што се тиче митологије, кроз коју можемо да пратимо историју нашег народа-јер писану немамо, она каже да је бог Велес био заштитник стада и да је он научио људе како да гаје стоку.
Буша је ситна раса говеда, од 250 до 400 кг краве и 250-500кг бикови, висина гребена је од 90 до 120цм, дужина трупа је 100 до 105% од висине гребена, Глава је дуга сува и клинаста, рогови су венчасти (_) или закржљали, постоје и шути примерци или су постојали. Код бикова се рогови не савијају увек у венчасту форму већ могу да буду прави. Дубине трупа и груди су добро изражене док су ширине слабо изражене. Карлица је уска и дуга, кроваста, телад се рађају ситна те нема проблема при тељењу. Мишићи су суви, кожа је танка и фина, услед неухрањености кожа огруби, задебља а животиња зачупави. Виме је мало правилно, некад пигментирано некад не. Боја може да буде црна, сива, зеленкасто-дивља, црвена, бела, крем, плава, тиграста. Чиста буша нема јасно изражене шаре било где по телу. Могу да се јаве прелази боја али постепени, углавном по боковима, плећкама, бутовима. Слузокоже су тамно пигментиране, папци и рогови исто.Око губице постоји венац светлих длака, такозвана срнећа губица. Дуж кичме се понекад јави светлија обојеност или јегуљина линија, репна кићанка је увек тамне боје сем код албино примерака.
Млечност је мала, у просеку 4-5л код ситнијих примерака после одбијања телади , код бољих музара могуће је око 12л макс дневне млечности. Врло тешко спуштају млеко после одбијања телади те их треба варати тако што им покажемо теле па помуземо и тако 5-6 дана док не навикну на мужу. Телад сисају до 3м а пошто буше остају стеоне од 30 до 40 дана после тељења онда се музу до 3м после одбијања телади.
Домаћи брдски коњ
Домаћи брдски коњ - омица
Балканска коза
Стадо балканки у околини Соко Бање
Моравка
Одрасла крмача расе Моравка у екстензивним условима постанка
Подолско говече
Подолска говеда на барском пашњаку у Војводини
Кривовирски сој праменке
Стадо кривовирских и каракачанских праменки
Каракачански сој праменке
Стадо најмањег и најстаријег соја праменки који директно воде порекло од европског муфлона
Здравињска свиња
Настанак расе
Ова раса свиња егзистира на подручју Крушевачких села на северној и северозападној страни Јастребца још од Милошеве Србије када се сматра да је и настала. Центар одгајивања је било село Здравиње и села око њега,Петина, Дворане, Пољаце,Ловци, Станци, Рлица и друга. По својим карактеристикама била је између Шумадинке и Мангулице а сматра се да је настала оплемењивањем домаћих свиња нерастовима мађарима како то наводи аутор дела ,,Прилог познавању Здравињског свињчета'' инж. Богољуб М. Симовић. После оплемењивања,вероватно негде крајем деветнаестог века, својства расе су се усталила и као такву аутор ју је описао у свом делу из 1952г.
Настала је у време када се зарађивало извозом свиња у Мађарску. Пошто је крај био богат жиром вршено је дотовљавање ткз жирењем назимади на храстовом и буковом жиру. Просечно се по газдинству држало око 10 крмача и товило се око 80 грла у јесен. Приплодна грла у току године хранила су се пашом а зими џибром од шљива и са врло мало овса или белог кукуруза. Крај је био шумовит, пасиван и слабије насељен. Ситуација се мења после Првог Св. Рата када им број опада, уопштено, и по газдинству, упоредо са смањењем шума. Свиње су биле препуштене природној селекцији а понекад се у подмладак умешао и дивљи вепар.
Слабо је писано о овој раси а разлог је њена слабија продуктивност, постепено потискивање од квалитетнијих раса, уско локална распрострањеност и други. У реону где је настала конкуренција су јој биле Ресавка и Моравка које су биле продуктивније. Све три расе су потиснуте у другој половини двадесетог века од белих свиња а данас се на овом подручју гаји искључиво Пиетрен и његови мелези.
Опис расе
Ово је касностасна раса свиња масног типа са дугом главом и равним профилом главе, има снажно и пигментирано рило а уши су клопаве. Врат је узан средње дужине а слабих је ширина и када се посматра спреда, стиче се дојам да су грла доста уска. Труп је збијен чврсте грађе а леђна линија је благо испупчена. Крста су виша од гребена а сапи доста оборене. Реп је дуг са кићанком на врху. Ноге су чврсте са правилним ставовима а папци су пигментирани. Чекиња је дуга груба и коврџава , постоје грла од скоро сасвим праве до скроз уковрџане чекиње. Боја длаке је од прљаво беле преко зеленкасто-сиво-дивље до жућкасте. На појединим варијететима се јављала браон боја ногу и доњих делова главе док је остатак био сивкастозелен. (постоји фотографија али су грла поклана).
Прасад кад се опрасе су прљаво беле или жућкасте боје која после потамни а могу бити и са пругицама које бледе. Иначе код ових свиња је супротан процес од промене боје код Подолца.(Млада грла бела а старија постају сивкасто зелена до тамно зелена, код Подолца се теле сивкастозелена телад а са старошћу беле)
Код неких постојећих примерака услед мале популације и укрштања у сродству појавиле су се црне тачке по ногама. доњем делу стомака или у малом броју по телу. Сматра се да је можда на неког претка неко грло ресавке оставило свој утицај. У делу инж. Б.М. Симовића помиње се да су грла једнобојна, како би и требало да буде, али из онога са чим се располаже треба расу сачувати а после је селекционисати. Сем тачака црне боје по телу нема одступања ових грла ни по конструкцији ни по основној боји од стандарда расе по Богољубу Симићу.
Грла која се налазе на терену нису мерена а интересантан је податак да иако је мале плодности од 4 до 8 прасади по леглу ова раса има индекс прашења скоро 2,2.
Стање на терену
Очувала се у једино у планинском селу Рлица и на ивици је истребљења. Тренутно постоји код 5 одгајивача у 3 села а сва грла сем једне назимице воде порекло од истог запата из Рлице. Све скупа постоји око 12 грла и 2 или 3 мелеза ,са тенденцијом даљег смањења броја.
Пронашао сам је у селу Здравиње код тројице одгајивача и у селу Петина постоји један запат који је у мом власништву. Раса је може се рећи на ивици истребљења.
Циљ очувања
Смисао очувања ове расе могао би се наћи у њеној великој отпорност на лоше услове одгајивања, добром искоришћавању жира, паше и хранива из шума. Крај у коме је ова свиња настала је планински. Све је више напуштених и пошумљених површина на којима би се она хранила.
С обзиром на почетак развоја сеоског туризма у овом крају могла би се уврстити на мени као локална раса упоредо са кајмаком и пројом који се овде производе и служе као локална јела.
У производњи органске хране ова заборављена раса би могла да буде важан чинилац и произвођач органског меса и масти. Сами услови одгајивања су створили расу која изискује минимална улагања и може лако да се гаји.
дипл.инж.пољ. за сточарство
Немања Петровић
Ова раса свиња егзистира на подручју Крушевачких села на северној и северозападној страни Јастребца још од Милошеве Србије када се сматра да је и настала. Центар одгајивања је било село Здравиње и села око њега,Петина, Дворане, Пољаце,Ловци, Станци, Рлица и друга. По својим карактеристикама била је између Шумадинке и Мангулице а сматра се да је настала оплемењивањем домаћих свиња нерастовима мађарима како то наводи аутор дела ,,Прилог познавању Здравињског свињчета'' инж. Богољуб М. Симовић. После оплемењивања,вероватно негде крајем деветнаестог века, својства расе су се усталила и као такву аутор ју је описао у свом делу из 1952г.
Настала је у време када се зарађивало извозом свиња у Мађарску. Пошто је крај био богат жиром вршено је дотовљавање ткз жирењем назимади на храстовом и буковом жиру. Просечно се по газдинству држало око 10 крмача и товило се око 80 грла у јесен. Приплодна грла у току године хранила су се пашом а зими џибром од шљива и са врло мало овса или белог кукуруза. Крај је био шумовит, пасиван и слабије насељен. Ситуација се мења после Првог Св. Рата када им број опада, уопштено, и по газдинству, упоредо са смањењем шума. Свиње су биле препуштене природној селекцији а понекад се у подмладак умешао и дивљи вепар.
Слабо је писано о овој раси а разлог је њена слабија продуктивност, постепено потискивање од квалитетнијих раса, уско локална распрострањеност и други. У реону где је настала конкуренција су јој биле Ресавка и Моравка које су биле продуктивније. Све три расе су потиснуте у другој половини двадесетог века од белих свиња а данас се на овом подручју гаји искључиво Пиетрен и његови мелези.
Опис расе
Ово је касностасна раса свиња масног типа са дугом главом и равним профилом главе, има снажно и пигментирано рило а уши су клопаве. Врат је узан средње дужине а слабих је ширина и када се посматра спреда, стиче се дојам да су грла доста уска. Труп је збијен чврсте грађе а леђна линија је благо испупчена. Крста су виша од гребена а сапи доста оборене. Реп је дуг са кићанком на врху. Ноге су чврсте са правилним ставовима а папци су пигментирани. Чекиња је дуга груба и коврџава , постоје грла од скоро сасвим праве до скроз уковрџане чекиње. Боја длаке је од прљаво беле преко зеленкасто-сиво-дивље до жућкасте. На појединим варијететима се јављала браон боја ногу и доњих делова главе док је остатак био сивкастозелен. (постоји фотографија али су грла поклана).
Прасад кад се опрасе су прљаво беле или жућкасте боје која после потамни а могу бити и са пругицама које бледе. Иначе код ових свиња је супротан процес од промене боје код Подолца.(Млада грла бела а старија постају сивкасто зелена до тамно зелена, код Подолца се теле сивкастозелена телад а са старошћу беле)
Код неких постојећих примерака услед мале популације и укрштања у сродству појавиле су се црне тачке по ногама. доњем делу стомака или у малом броју по телу. Сматра се да је можда на неког претка неко грло ресавке оставило свој утицај. У делу инж. Б.М. Симовића помиње се да су грла једнобојна, како би и требало да буде, али из онога са чим се располаже треба расу сачувати а после је селекционисати. Сем тачака црне боје по телу нема одступања ових грла ни по конструкцији ни по основној боји од стандарда расе по Богољубу Симићу.
Грла која се налазе на терену нису мерена а интересантан је податак да иако је мале плодности од 4 до 8 прасади по леглу ова раса има индекс прашења скоро 2,2.
Стање на терену
Очувала се у једино у планинском селу Рлица и на ивици је истребљења. Тренутно постоји код 5 одгајивача у 3 села а сва грла сем једне назимице воде порекло од истог запата из Рлице. Све скупа постоји око 12 грла и 2 или 3 мелеза ,са тенденцијом даљег смањења броја.
Пронашао сам је у селу Здравиње код тројице одгајивача и у селу Петина постоји један запат који је у мом власништву. Раса је може се рећи на ивици истребљења.
Циљ очувања
Смисао очувања ове расе могао би се наћи у њеној великој отпорност на лоше услове одгајивања, добром искоришћавању жира, паше и хранива из шума. Крај у коме је ова свиња настала је планински. Све је више напуштених и пошумљених површина на којима би се она хранила.
С обзиром на почетак развоја сеоског туризма у овом крају могла би се уврстити на мени као локална раса упоредо са кајмаком и пројом који се овде производе и служе као локална јела.
У производњи органске хране ова заборављена раса би могла да буде важан чинилац и произвођач органског меса и масти. Сами услови одгајивања су створили расу која изискује минимална улагања и може лако да се гаји.
дипл.инж.пољ. за сточарство
Немања Петровић